MONODRAMA PO ZAPISIMA VLADIKE NIKOLAJA PRED VRNJAČKOM PUBLIKOM

Kulturni centar Vrnjačka Banja upriličio je vrnjačkoj publici najprikladniji poklon uoči vaskršnjih praznika – monodramu „Reči o Svečoveku“ u izvođenju Nebojše Dugalića, rađenu po duhovno-filozofskim zapisima vladike Nikolaja Velimirovića. Publika je uzvratila najrečitijim komplimentom, tražeći kartu više za predstavu koja otvara prostor za susret sa idealom čoveka koji prevazilazi sopstvene slabosti i postaje biće koje živi u skladu sa dobrom, ljubavlju i Bogom.

— Vladika Nikolaj je jako gust u onome što je pisao, ali je takođe i jedan od najobuhvatnijih naših svetitelja kada je reč o tome kako je uspeo da posvedoči Hrista kroz speciufičnu prizmu našeg mentaliteta i tu je on potpuno neuporediv sa takvim književničkim, filosofskim, teološkim, ljudskim i svetiteljskim darom koji je imao. Mislim da je on nešto najdragocenije što imamo i ako bismo negde hteli da upoznajemo svoju veru, smatram da je to vladika Nikolaj uz Justina Popovića jer su nam njih dvojica za ovo vreme ostavili najdublje i najubedljivije svedočanstvo Boga. U svakom slučaju, kako god živeli, kakvi god bili, uvek je lekovito vraćati se vladikinim rečima – bilo zato da bismo se vratili na neke dobre, zdrave i plodonosne puteve Bogu,bilo da treba da uzrastamo u plodovima koji su nam dati. Reči vladike Nikolaja pozivaju nas da oživimo ono što smo zaboravili, a to je da smo stvoreni da stojimo pred licem božjim , rekao nam je glumac po silasku sa scene.

Dugalić sugestivnom igrom i snažnom interpretacijom dočarava čovekovu unutrašnju borbu, stradanje i uzrastanje tokom šezdesetominutne monodrame koja je na scenu postavljena 2009. godine, u okviru proslave osam vekova manastira Žiče.

— Družim se sa ovim tekstom već mnogo decenija i hteo sam ovo da radim još za diplomski ispit pre tridesetak godina. Nisam to tada realizovao, ali mi se čini da je došao u pravo vreme. Igrao sam je mnogo puta i po svetu i kod nas i mnogo mi je drago da ljudi na taj način primaju ove tekstove koji su svedočanstvo svetog čoveka i da mogu da budem u službi njegove reči i onoga što je živeo, svedoči dalje proslavljeni glumac napominjući da se pri svakom izvođenju uvek oseća ista vrsta tišine u publici, te da su svi uglavnom zatečeni slikovitom i pitkom, a opet dubokom i raznovrsnom reči: Uglavnom me svi isto pitaju – da li je moguće da je sve tako poražavajuće jednostavno, a da mi svi živimo neki pakao i strahote!?

To što je vrnjački Kulturni centar imao dovoljno sluha da monodramu prihvati kao pravi uvod u nastupajuće praznike Nebojša Dugalić vidi kao svojevrsnu simboliku.

— Vladika Nikolaj je dolazio u Vrnjačku Banju, a ovde se desio i jedan sudbonosni susret sa Svetim Jakovom Tumanskim (kod koga sad često odlaze da se poklone njegovim moštima i dobijaju isceljenje). Jakov Tumanski je  imao blistavu diplomatsku karijeru pred sobom, ali je ovde u Vrnjcima slučajno čuo vladiku Nikolaja kako je govorio i posle toga je odmah otišao u Beograd, ostavio sve svoje i krenuo za njim. Tako zahvaljujući vladiki Nikolaju i susretu koji se ovde desio danas imamo Svetog Jakova Tumanskog, pojašnjava glumac.

Živeći u ubrzanom vrtlogu istorije sve više se udaljavamo od duhovnih vrednosti, kao što su ljubav, praštanje i razumevanje. Mudrost i raskošna lepota jezičkog stila vladike Nikolaja bistre um i deluju okrepljujuće predstavljajući putokaz koji treba da sledimo.