У башти Замка културе, 23. јула, званично је отворен  други по реду обновљени ,,Велики митинг поезије”

У башти Замка културе, 23. јула, званично је отворен  други по реду обновљени ,,Велики митинг поезије” који се приређује у знак сећања на идејног творца ове манифестације – Бошка Руђинчанина. Као дугогодишњи директор Културног центра Врњачка Бања, Руђинчанин је основао културну манифестацију ,,Врњачке културне свечаности” под слоганом ,,За сто дана сто приредби”. Једна од тих свечаности био је и ,,Велики митинг поезије” који се одржавао у периоду од 1970. до 1991. године испред ,,Црквеног брда” (односно ,,Чајкиног брда”). На митингу је током 22 године постојана учествовало више од 200 еминентних песника из целе бивше Југославије.

Овогодишњи фестивал отворила је глумица Марија Стевановић која је читала стихове песме ,,Душа сејача”, Бошка Руђинчанина и затворила стиховима његове песме ,,Чар”. Програм је водио Срђан Чеперковић, а у наставку текста побројаћемо имена песника који су читали своје стихове као и исказе појединих о значају поезије, о сећањима на прве године фестивала као и на самог Бошка Руђинчанина.

Гордана Влаховић је прва читала свој лирски запис посвећен Бошку Руђинчанину.

Радомир Роко Андрић прочитао је песму посвећену Бошку Руђинчанину и песму са којом почиње домаћи филм ,,Мала”.

Иван Негришорац је прочитао песму ,,Студенац” и једну молитвену песму коју је посветио Бошку Руђинчанину. За наше новине изјавио је следеће:

– Значај поезије је садржан у оној основној вербалној експресији коју има сваки човек. Песници имају ту способност да пронађу неки неочекивани угао са кога се сагледава живот и ситуације. Тај спој вербалне експресије и препознавање у стварности онога што може да покрене ту вербалну експресију, ту негде почива некаква тајна поезије, а та се тајна не може одгонетнути и у сваком човеку се одгонета на посебан, аутентичан начин.

Живорад Недељковић је читао стихове песама ,,У дивном спокоју” и ,,Прљаво уље”.

Милан Орлић је читао стихове песама ,,Разговор са таксистом” и ,,Морнарска песма Одисејева”.

Верољуб Вукашиновић је прочитао песму ,,Морам на Мораву” и песму ,,Прелазак песника” која је настала као његова реакција на вест о смрти Бошка Руђинчанина. За наше новине изјавио је следеће:

– Поезија има изузетан значај у свим временима. Чини се да је помало на маргини него што је била у претходним вековима, али свакако она има своје место и свој круг читалаца и поштовалаца и мислим да ће трајати упркос свему јер људи не могу без лепоте, а по мом мишљењу, лепота је највише суштински изражена у поезији и музици. Нисам учествовао на манифестацијама раније, али долазио сам као студент. Памтим да је било много народа и сећам се да је једном велики песник Брана Петровић дошао таксијем из Београда што је мени било интересантно и закаснио један дан, ето једне мале анегдоте. Обновљена манифестација је значајна као једна мала успомена на Бошка и као оживљавање те традиције. Ми имамо доста манифестација у Србији и мислим да је врњачкој Бањи озбиљно недостајала једна оваква песничка манифестација.

Милан Вучићевић је читао стихове песама ,,Још једно острво” и ,,Вече Микена”. За наше новине изјавио је следеће:

– Поезија је отелотворена оса живота. Она у себи садржи ту енергију која нас може вратити дубоко у историју, праисторију где је поезија била присутна у неким обредним дешавањима. Поезија је врло битна и за опстанак читаве врсте. Песник Иван В. Лалић је једном рекао да је поезија ,,извидница језика”. Данас поезију чита, нажалост, само одабрана публика. Одржавање оваквих манифестација је од изузетног значаја. Бања је имала слуха да пре неколико деценија организује ,,Велики митинг поезије” и ово је сјајно дешавање које се обновило, све честитке организаторима.

Ненад Глишић је читао стихове песама ,,Љубавна песма о овци Доли” и ,,Како сам остао без имена и презимена”.

Небојша Лапчевић је читао стихове песама ,,Герника” и ,,Ако се кућа добро сруши”. За наше новине изјавио је следеће:

– Бошко Руђинчанин је био члан Књижевног клуба ,,Багдала” и културни посленик Врњачке Бање. Он је иначе и добитник ,,Прстена деспота Стефана Лазаревића”, Књижевног клуба ,,Багдала” и лично сам имао ту част да му уручим као председник клуба. Морам рећи да пред његов одлазак, да ме је позвао и замолио да његов последњи рукопис ,,Пелпелин” објави ,,Багдала” и срећан сам да сам успео да објавим ту књигу. Бошко нас је напустио, али остало је сећање на сјајне скупове и фестивале какви су раније били. Гледао сам многе фотографије где су били изузетни песници ранијих година и надам се да ће се вратити тај дух и то време поезије иако је овај савремени свет већ гуши са дигиталним техникама.

Радомир Д. Митрић је читао стихове песама ,,Бојећи мурал на Крфу” и ,,Ноктурно за Нервала”. За наше новине изјавио је следеће:

– Поезија је мајдан, то је нешто што је неисцрпно. Песници су пробуђени дух једног народа. Велика је ствар што је ова манифестација обновљена и што се овом приликом подсећамо једног од важних културних посленика, не само овог краја, него и целе наше државе. Зато што је Бошко Руђинчанин један од првих људи који је децентрализовао културу и имао је доста подухвата које је манифестовао у Бањи. Тако, Врњачка Бања је вечерас престоница српске поезије и не постоји лепше место где се говори поезија него овде поред овог Замка културе на овом платоу.

Оливера Недељковић је читала стихове песама ,,Крос” и ,,Хаљине”.

Борис Јовановић је читао стихове песама ,,Анђео” и ,,Бог”.

Милијан Деспотовић је прочитао песму ,,Земљом бити” коју је посветио Бошку Руђинчанину и песму ,,Ни Јесењина ни бреза”. За наше новине изјавио је следеће:

– Поезија нас на неки начин везује, одваја нас од сурове стварности. То не значи да је у поезији само машта, не, ми пишемо о поезији која је животна која говори оно што јесте и што треба да буде, а ми то обично превидимо или видимо наопако. Поезија везује људе. Ја само да подсетим на Бошка Руђинчанина. Знате ја овде долазим тридесет и неколико година. Први човек кога сам срео када сам почињао да пишем поезију био је Бошко и са њим сам остао у једном дивном сагласју поетском. Често смо тако разговарали јер сам ја радио критике неколико његових књига и после тога сам сабрао књигу критика о врњачким песницима и објавио пре пар година и захвалан сам људима који су то подржали, пре свега Дане. Бошко је био човек који је указивао да ће људи одумирати, али неће поезија. Боже, кад би поезија умрла ја не видим разлог зашто би људи живели. Ја сам учествовао на митингу раније када је то било на ,,Чајкином брду”. Тада сам први пут срео академика Владету Вуковића са којим сам дуго година био пријатељ. Ту су били бројни песници. То је било предивно, била је маса људи и владала је невероватна тишина. Тада је поезија имала смисла и тај смисао јој треба вратити.

Благоја Ж. Поповић је прочитао једну своју поему уз истанчану нарацију која говори о љубави.

Тони Пердић је читао стихове песама ,,Северно острво” и ,,Џонатан и канделабри”.

Миодраг Мића Јакшић је читао стихове две своје љубавне песме.

Љубивоје Ршумовић је читао стихове песама ,,Пишем песме у реду” и ,,Завет”. За наше новине изјавио је следеће:

– Више пута у јавности понављају да ће песници спасити планету и поезија. Ја верујем у то, нимало претенциозно. Доста сам читао и студирао сам књижевност и знам да је Достојевски у једној књизи навео – ,,шта ће нам разни народи ако имамо људе?” То је усвојио и Мика Антић касније. То би требало да стоји на застави Србије, та једна порука за све нас.

Наредне вечери, 24. јула, у Замку културе, публика је имала прилике да ужива у изведби монодраме ,,Башта сљезове боје”. Представа је рађена по истоименој збирци кратких прича аутора Бранка Ћопића у интерпретацији глумца Небојше Миловановића. Режију потписује Егон Савин који је акценат ставио на драматизацију прве целине збирке Бранка Ћопића – ,,Јутра плавог слеза”.

– Ова представа је значајна јер поново баца светло на лик, дело и судбину великог књижевника Бранка Ћопића и први пут је рађена адаптација. Ту смо се осврнули на нешто што је заправо његов критички став према времену које га је сачекало, према односу времена према уметнику и уопште према судбини једног човека који је просто остао заробљен у нечему што су бисери сећања а то су најраније и најлепше успомене из његовог детињства, објаснио је Миловановић.

,,Башта сљезове боје” отвара свет Бранка Ћопића кога тумачи Небојша Миловановић. Тај емотивни свет Ћопићевог родног краја је готово синестезијски проткан носталгијом, успоменама, мирисима, говором и људима који остају заувек у сећању и срцу. Кроз путовање у детињство, комад отвара питања о емпатији, васпитању, сазревању, машти и очувању људскости у тешким временима.

– Ова представа ми је јако битна јер сам се сусрео са великом књижевношћу Бранка Ћопића. Тумачио сам је са великим редитељем Егоном Савином и значајна ми је јер сам на сцени преузео на себе судбину Бранка Ћопића. Такође, значајна ми је што је та врста подвига у монодрами, у реченици, могућа само у зрелим, озбиљним глумачким годинама, додао је Миловановић.

Кроз емотивну интерпретацију Небојше Миловановића, путем јединственог језика хумора, заноса и носталгије, публика је била транспонована у свет Бранка Ћопића.

ОМАЖ РАДОМАНУ КАЊЕВЦУ

У оквиру другог дана Манифестације „Велики митинг поезије“ у врњачкој Библиотеци одржан је 24. јула oмаж Радоману Кањевцу под називом „Умрети је глупо“.   Кањевац – новинар, песник, књижевник, уредник и аутор препознатљивих радио-емисија, прослављен и као писац стихова за музику групе „Галија“, био је вишеструко талентован човек који је у свему што је радио оставио дубок траг.

— Мој друг Радоман Кањевац био је једна мултиталентована личност која је за свог релативно кратког живота испреплетала неколико врло важних стваралачких категорија. Умро је 9. новембра прошле године, а само неколико месеци пре тога био је учесник ове исте манифестације и говорио је своје песме испред Замка културе, рекао је о честом и радо виђеном госту Врњачке Бање и овдашње Библиотеке Милан Никодијевић, напомињући да се са Радоманом дружио од 1979, а да их је спојио радио за који је био нарочито везан, посебно за Радио Београд.

У жељи да се осветле три кључне зоне деловања човека кога су красили здрава памет, врхунска логика и неспорни таленат, о његовом доприносу књижевности, новинарству и рокенролу, поред Никодијевића, говорили су и Владимир Стакић, новинар и публициста, и Мирослав Сташић, музички хроничар.

Тако се током вечери могло чути да је Кањевац из своје скромности крио љубав и таленат ка поезији и прози, а да је иза себе оставио низ респектабилних књига. Прву велику и значајну похвалу добио је од рецезента прве књиге песама, Матије Бећковића, који је поезију дефинисао као лирску аутобиографију Радомана Кањевца чији стихови „сами себе препоручују и ја се уписујем у ову књигу као његов први пренумерант“. 

— Кањевац је био права ренесансна личност, колико год то данас звучало старомодно, превазиђено и, можда, људима необично и чудно. Он је био наш врхунски новинар, један од наших најзначајнијих, чији допринос професији није довољно добро процењен. Био је изузетан и текстописац, вишеструко талентован и уопште није лако говорити о томе, поготово из ове перспективе када знамо да је још толико тога имао и могао да да. Целу причу чини тежом његова последња књига „Продавница магле“ која, када је данас читамо, делује као да се опраштао њом. Свакако, захвални смо и поносни  што смо имали прилику да будемо савременици човека који је за собом оставио изузетно дубок траг, рекао је Стакић.

Глумац Зоран Церовина дао је печат вечери говорећи Кањевчеве стихове и рецензије његових дела.