Изложба “Чувам те – нове перспективе у тумачењу антропоморфних фигурина са локалитета Медведњак кроз праксу Археологије срца “Народног музеја Смедеревске Паланке, ауторке Драгане Ђурђевић биће отворена у Замку културе, у петак 15. маја 2026. године, у 19 сати. Добитница је награде “Михајло Валтровић“ у категорији истакнути појединац или група аутора, коју додељује Музејско друштво Србије. Централно место на изложби заузимају антропоморфне фигурнине са локалитета Медведњак, настале пре више од 5000 година у оквиру Винчанске културе. Изложба је усмерена на истраживање емоционалних слојева прошлости и могућност да се нематеријални аспекти заједнице сагледају кроз материјалне остатке. Улаз је слободан.
Врњачка публика имала је прилику 7. априла да на сцени Биоскопа види представу под називом „Само нек’ иде редом“, коју изводи позоришна екипа пројекта Театар Арена у оквиру сценског пројекта Крушевац гето. Реч је о урнебесној траги-комедији која кроз хумор и сатиру, али и горко реалистичан начин проговара о породичним односима, родбинским несугласицама, похлепи, лицемерју и људским слабостима.
Представа прати причу о тројици унука који се, након смрти свог деде Светислава Тавчера, окупљају на вечерњем бдењу. Управо та тужна околност постаје једини тренутак када се породица поново састаје. Међутим, уместо искрене туге и заједништва, између браће почињу да избијају старе размирице, личне фрустрације и отворена борба за наследство које је покојни деда оставио иза себе.
Током радње сваки од унука покушава да оправда сопствено право на део богатог тестамента, при чему се кроз њихове исповести откривају слојевите приче о прошлости, неуспесима и личним амбицијама. Управо у тим сукобима и међусобним оптужбама крије се суштина комада – највећа „смрт“ у овој причи није она физичка, већ живот самих унука, обележен заслепљеношћу, гордошћу и недостатком емпатије према најближима.
У представи играју Ђорђе Стојковић у улози Милована Тавчера, гинеколога, Никола Миленковић као Градимир – Града, аутомеханичар, Никола Тришић у улози Звездана – Зизија, гробар, док адвоката тумачи Немања Јаничић. Текст представе потписује Никола Тришић.
Комедија ситуације и апсурда, неминовно је у гледаоцима изазвала духовно-физичку идентификацију са ликовима јер директно апострофира људску слабост која је често присутна у животу и са којом се свакодневно сусрећемо. Што би један познати врњачки адвокат рекао: „У свакој породици постоји неко коме је потребно више“. Управо комбинација смеха и преиспитивања сопствених вредности учинила је ову представу привлачном за публику која је глумце наградила заслуженим аплаузом.
„Врњачки ликовни круг” окупио локалне уметнике у Замку културе
hdrpl
Традиционална уметничка манифестација „Врњачки ликовни круг“ која окупља сликаре, вајаре и примењене уметнике који живе и стварају у Врњачкој Бањи, свечано је отворена 7. маја 2026. године у Замку културе. Циљ ове манифестације, коју организује Културни центар Врњачке Бање, јесте афирмација и промоција стваралаштва уметника са територије врњачке општине.
Поставка доноси разноврсна дела – од скулптуре, сликарства и графике, до фотографије, керамике и комбинованих техника, потврђујући континуитет и виталност ликовне сцене Врњачка Бања.
Публици су своје радове представили: Тома Томић, Светлана Пажиљцева Ланка, Милан Тодоровић Рубљов, Бранко Милановић, Жикица Дачковић, Слободан Маринковић, Радомир Ђурић, Младен Лазаревић, Александар Шеровић, Никола Тошић и Катарина Кљајић.
Изложба обједињује различите медије и уметничке приступе. Посетиоци су могли да виде скулптуру „Јегуља” Томе Томића, фотографске радове Светлане Пажиљцеве Ланке, као и дела Милана Тодоровића Рубљова „Краљ и краљица”, „Гајдаш” и „Bella Serbica”. Представљени су и радови Бранка Милановића, Жикице Дачковића, Слободана Маринковића, Радомира Ђурића, Младена Лазаревића, Александра Шеровића, Николе Тошића и Катарине Кљајић, чија дела тематски и технички сведоче о споју традиционалног и савременог израза.
Говорећи о значају манифестације, Милан Тодоровић Рубљов истакао је да „Врњачки ликовни круг” представља пресек савременог стваралаштва уметника који из године у годину публици доносе нове идеје и форме.
– „Врњачки ликовни круг” наставља да живи једним апсолутним животом. Посебно је важно пружити подршку младим уметницима, охрабрити их и помоћи им да покажу свој таленат и могућности – рекао је Рубљов, подсетивши да Културни центар Врњачка Бања организује и пету Ликовну колонију са акцентом на младе ствараоце.
О значају уметности као универзалног језика говорио је и Жикица Дачковић.
– Уметност нема граница. Она је амбасада свих земаља и представља народе на културан и емотиван начин. Најважније је да људи буду присутни, јер све ово не радимо само због себе, већ и због публике – поручио је Дачковић.
Младен Лазаревић нагласио је важност окупљања и међусобне размене међу уметницима.
– Ликовни уметници су често индивидуалци затворени у својим атељеима, али је драгоцено када имамо прилику да покажемо свој рад, разменимо мишљења и једни друге подстакнемо на даље стварање – истакао је Лазаревић.
У предговору каталога, историчар уметности Лепосава Стругаревић наглашава да изложба, иако окупља уметнике повезане истим географским простором и културним наслеђем, одише изузетном разноликошћу и представља сусрет традиционалних техника и савремених медија.
Пратећи програм додатно је обогатио поп-рок хор из Врњачка Бања, који ради под руководством Катарина Аксентијевић.
Изложба „Врњачки ликовни круг” биће отворена за посетиоце у Замак културе до краја јула.
ВРЕДНА НАСЛЕДСТВА НЕ ДОЛАЗЕ ПРЕКО СУДА, ВЕЋ ИЗ ДУШЕ
Један тестамент, три зета, много тајни и још више осмеха доноси позоришна комедија рађена по тексту и у режији Јулијана Лучанина која је своје девето извођење доживела у Врњачкој Бањи 1. маја уносећи много позитивне енергије врњачки Биоскоп.
„Таштин тестамент“ је прича о тројици зетова који се након смрти таште Светлане окупљају у њеном стану како би се опростили и присетили лепих момената. Уместо класаичне опоруке, затичу аудио поруку на касети у којој им Светлана оставља низ загонетки које морају да реше како би дошли до наводног „богатства“. Траг по траг, крећу у потрагу кроз стан, али сваки задатак открива њихове личне несигурности, затегнуте односе и дуго скриване тајне.
— Желим да изразим велику захвалност Врњачкој Бањи која нам је омогућила девето играње представе и могу да вам кажем да смо овде оборили рекорд гледаности на једном игрању са 240 људи у публици. Премијеру смо имали у Београду, очекује нас још пар извођења у овој полусезони, а од јесени имамо планове за гостовања широм региона, али и у Аустрији и Немачкој.
Иначе, ово је мој ауторски комад који је настао пре неких годину-две и замисао је била да играју старије колеге, али сам, ипак, донео одлуку да ми млађи покушамо да допринесемо неком нашом призмом и да из наше ситуације прикажемо један специфичан однос ликова. Публика је до сада била задовољна, прича им је нова и интересантна, није нешто већ виђено, а свако може да се поистовети са неким од тројице ликова, јер сам сигуран да свако од нас има познаника, члана шире фамилије који носи карактеристике Бориса, Радета или Аце, каже аутор и истиче да у центру приче нису ни тестамент, ни наследство, већ људи са манама, невољама, врлинама и лудостима, а да се баш у том хаосу, у свакодневним промашајима и покушајима да будемо бољи, крије права вредност – наслеђе које не иде преко суда, него преко душе.
„Таштин тестамент“ је комедија о свима нама, о неспоразумима које упорно негујемо, тајнама које делимо сами са собом, и о томе колико је тешко, а смешно, бити искрен када је то заиста потребно.
У представи играју: Алекса Арсеновић, Тадија Јосиповић, Јулијан Лучанин.
Паралелно са ангажовањем на овој представи, Јулијан припрема и дуо драму, а за Врњачку Бању га, како каже, вежу посебне емоције јер је овде долазио на одмор са родитељима, на прве ђачке екскурзије и рекреативне наставе, а данас у Врњцима има пријатеље са којима се радо дружи.
ПРЕДАВАЊЕ АЛЕКСАНДРА РЕПЕЏИЋА – КУЛТ МРТВИХ КОД ВЛАХА
Магијско-религијска пракса код Влаха приликом сахрањивања покојника“ назив је предавања које је у Замку културе одржао Александар Репеџић, докторант етнологије и антропологије. Говорећи о обредној пракси Репеџић је упознао присутне са култом мртвих код Влаха, објаснио смрт без свеће и смрт са свећом, рајску свећу и свећу стат, обичај стављања капе, ножа и новца, купање покојника и песму испратницу претекатуру.
Преко 20 година Александар Репеџић бави се овом темом, од првих дана својих студија, на теренским истраживањима, као сарадник Музеја у Мајданпеку.
– Било је битно да разумемо култ мртвих код Влаха. Правили смо опсежну збирку са култним хлебовима који су присутни на свим даћама, односно поманама како се називају на влашком. Сахрана и само жаљење резервисано је само за породицу. Ту заједница помаже. Укућани пре саме сахране не смеју ништа да раде. Од дана смрти покојника, до седме године је управо тај магијско-религијски чин, односно даће и оне су спона и начин како комуницирамо са нашим покојницима.
Обичај „црна свадба“ је са подручја североисточне Србије када се откопава покојник након 40 дана, и то када неко млад умре, како би заслужио два раја, пошто се код Влаха сматра да сви одлазе у рај, али када нико више не помиње покојника, он није нигде, чак ни у рају. То је начин како би породица за младог покојника обезбедила други рај. Управо тај обичај говори колико је култ мртвих био битан за заједницу Влаха, а и дан-данас постоје различите модификације. Тако су некад хлебове за помане спремали код куће, данас то раде пекаре. Постојале су песме петрекатуре, односно песме испраћајнице, да се испрати покојник, да се упозна са оним светом где смрт није ружна, није зубата, она је ослобођена од самог Господа и да она мора да узме и дете из колевке, али и старца, војника и младу жену. Те песме су се певале три пута док је покојник у кући и оне су уводиле покојника на онај свет. То је једна лепа лирска песма која траје и по 45 минута. Данас тога више нема, објашњава Репеџић.
За покојника је битно да се обезбеди вода и светлост, како би он тамо био обасјан светлошћу. Уколико покојник умре изненада и не нађе се у том тренутку са свећом у руци, онда се припрема рајска свећа која је једно уметничко дело, оригинална је. Израђује се од 44 свеће од природног воска, украшена је са лепим мотивима који изгледају као да су хеклани. Рајска свећа се пали на 40 дана да би обезбедила светлост на оном свету за самог покојника. Oви обичаји карактеристични су за Влахе и за заједницу која живи у североисточној Србији.
