MONODRAMA „MILUNKA SAVIĆ – SRPSKA HEROINA U VELIKOM RATU“ POSVEĆENA NAJVEĆOJ SRPSKOJ HEROINI U VRNJAČKOM BIOSKOPU
U sali vrnjačkog Bioskopa, u organizaciji ustanove Kulturni centar Vrnjačka Banja i Odbora za obeležavanje značajnih datuma i godišnjica, 14. februara, prisutni su imali priliku da pogledaju monodramu „Milunka Savić – srpska heroina u Velikom ratu“ u izvođenju Vesne Stanković, glumice Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda. Povod je bio obeležavanje Dana Državnosti Republike Srbije.
Sretenje je državni praznik Republike Srbije – Dan državnosti Srbije, spomen na dan kada je na zboru u Orašcu 1804. godine podignut Prvi srpski ustanak i dan kada je u Kragujevcu 1835. godine izdan i zakletvom potvrđen prvi Ustav Knjaževstva Srbije – Sretenjski ustav, jedan od prvih demokratskih ustava u Evropi. Srpska revolucija započeta je Karađorđevom bunom na Sretenje 1804. godine, a završena je decenijama kasnije zahvaljujući mudrosti kneza Miloša Obrenovića, tvorca moderne Srbije, koji je 23. aprila 1815. godine u Takovu podigao Drugi srpski ustanak.
Programu posvećenom obeležavanju Dana državnosti Republike Srbije, svoj doprinos dao je i „Vrnjački vez“, Udruženje za kulturu iz Vrnjačke Banje, čiji su članovi na početku svečanosti intonirali Himnu Republike Srbije „Bože pravde“.
Predsednik Odbora za obeležavanje značajnih datuma i godišnjica, Slobodan Dišović, pozdravio je sve prisutne u sali vrnjačkog Bioskopa. Tom prilikom, zahvalio im se što su došli da svi zajedno obeleže ovaj bitan datum u srpskoj istoriji. Dišović je prisutne podsetio na herojstvo i junaštvo naše najveće heroine Milunke Savić, koja je da bi zaštitila mlađeg i bolešljivog brata, obukla uniformu, uzela pušku i otišla smelo u Balkanske ratove i Prvi svetski rat.
– Naša poruka sa današnje Sretenjske svečanosti je da čuvamo mir, slobodu, da gradimo i razvijamo našu Srbiju, da nikada ne damo Kosovo i Metohiju i pored silnih pritisaka i da sačuvamo svoj identitet. Želim da Dan državnosti Republike Srbije obeležavamo i narednih godina i da se radujemo životu. Milunka Savić je jedna od plejade naših slavnih junaka. Njena ljubav i njena nesebičnost koju je imala u svojoj duši je svojevrstan primer kako se voli svoj narod i kako se brani svoja država, poručio je Slobodan Dišović.
Glumica Vesna Stanković je na uverljiv i dopadljiv način iznela ulogu Milunke Savić, heroine oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, čime je pobrala ovacije gledalaca. Monodrama je svojevrsna ispovest ratne heroine, najodlikovanije žene u Prvom svetskom ratu. Između ostalog, nosilac je Karađorđeve zvezde s mačevima, Ordena Legija časti, Francuskog ratnog krsta 1914-1918. sa zlatnom palmom i mnogih drugih odlikovanja.
Milunka Savić je višestruko zadužila srpski narod. Svojim delom i životom pokazala je koje su to prave vrednosti koje treba baštiniti da bi jedan narod imao svetlu budućnost. Bila je nenadmašni junak u bitkama. Sedam godina je provela kao srpski vojnik. Devet puta je ranjavana. Bila je najviše odlikovana žena u istoriji ratovanja, ali i heroj u humanosti i samopožrtvovanju nakon rata. Othranila je i podigla više od tridesetoro siročadi. Ovom predstavom, Vrnjačka Banja, na simboličan način, vratila je deo duga Milunki Savić, čime nastoji da gaji kulturu sećanja na oslobodioce iz ratova.
ŽIVOT MILUNKE SAVIĆ KROZ REČI VESNE STANKOVIĆ
Glumica Vesna Stanković istakla je da je ona neko ko veoma voli istoriju sveta, a pogotovo srpsku istoriju, kao i da je lično i emotivno vezana za stradanja naših ljudi u raznim ratovima.
– Moj pradeda je stradao u logoru u Branunau tokom Prvog svetskog rata gde je i sahranjen kao ratni zarobljenik. Drugi deda je prošao Cer, Drinu i Kolubaru, učestvovao u Prvom i Drugom Balkanskom ratu. Ja za sebe kažem da sam radikalni patriota u smislu da je za mene Srbija iznad svega, tako da smatram da sve to potiče iz kuće. Ja jesam stanovnik sveta i mnogo putujem i radim, ali uvek me boli mog naroda bole. Kada sam saznala za priču o Milunki Savić, smatrala sam da ona treba da se približi narodu. Reditelj Bratislav Petković je pre više od 20 godina napravio jednu priču i predstavu o „Milunki“ kroz koju samo delimično objašnjava priču njenog života. Sada će već 110 godina od početka Prvog svetskog rata i za očekivati je bilo da će neko do sada da napravi film ili seriju, predstavu u Narodnom pozorištu sa velikim brojem glumaca na sceni. Kada sam uvidela da od toga nema ništa, rešila sam da napravim sama. Plašila sam se da li ću imati dovoljno energije i snage za to, jer znam kakvu je energiju imala Milunka. To je bila žena koja je u uniformi provela sedam godina, a devet puta je ranjavana. Žena koja je nakon rata hranila i školovala 36-oro tuđe dece.
Predstavu sam do sada igrala više od 300 puta, u celoj Srbiji, Australiji, Kanadi, Švedskoj, Islandu, Turskoj. Za decu i odrasle, u crkvi, Gerontološkom centru, Domu učenika, na livadi, ispod drveta, u svim mogućim i nemogućim uslovima, kao što je i Milanka mogla koja je Albaniju prešla peške, bivala ranjena u glavu i grudi.
Mnogo sebe sažaljevamo. Mnogo smo razmaženi. Mnogo sebi dajemo za pravo da budemo mekani i nikakvi. Ovo je jedna vrsta mojih misija. Ja sam glumica kojoj dar nije dat slučajno i treba samo da zabavljam narod kako bih zaradila. Ja mislim da moram taj dar i da iskoristim kako bih nešto vratila svojoj rodnoj grudi, makar toliko da ispričam priču o ženi koja je simbol dobrote, ljubavi, patriotizma, a ne simbol rata.
Publika u Vrnjačkoj Banji videće ženu koja je zaista simbol ljubavi i patriotizma, neizmernog davanja. To je bila žena koja nikada sebe nije štedela za dobrobit drugih. Kako ona kaže „Moju Srbiju napali, a ja pletem čarape. Odakle mi pravo da ja sedim i da pletem čarape, ja moram da branim slabijeg“. Kroz Milunku vidimo da uvek treba davati više i činiti dobro do besmisla, i sve što izgovaram na sceni je istina. Umesto srca, imamo računar, digitron i samo gledamo gde smo dobri. Zato smo i nesrećni, naša nezajažljivost, alavost nas unesrećuje. Mi smo manji i sitniji jer smo potomci svih ljudi koji su stradali za našu slobodu. Ova monodrama treba da nam bude opomena i podsećanje.
Milunki se Srbija nije odužila. Međutim, ona to nije ni očekivala. Njoj su hteli da se oduže Francuzi velikom penzijom, ali pod uslovom da živi u Francuskoj. Ona to nije htela. Smatrala je da može još puno da pomogne Srbiji. Zato je ostala ovde i pomagala do dve godine pre kraja života, kada se šlogirala. Samo tokom poslednje dve godine života nije imala tuđu decu koja je hranila u kući. Do tada je hranila i školovala tuđu decu od svoje penzije i plate, gde je bukvalno radila sve i svašta, čistila da bi ih prehranila. Ali Milunka se nikada nije osetila siromašno i da je na neki način ugrožena. Živela je dostojanstveno. Milunka nije bila nesrećna, bez obzira što je imala skromnu penziju, i što je svašta morala da radi. Ona nikada nije imala ogorčenja u sebi. Nije bila ljuta na svoje neprijatelje. Ratovala sa Turcima i Bugarima. Smatrala je da Bugari nisu ljudska bića kada je gledala kakve zločine radi njihova vojska i čete nad srpskim civilnim stanovništvom. A onda, posle rata je prihvatila jedno Bugarče. Pustila ga je u kuću i on se oženio njenom ćerkom, tako da njeni unuci su polubugari. Ratovala je i sa Hrvatima koji su bili u Austrougarskoj vojsci. I, Hrvati su činili najveća zlodela baš oko Šapca, Loznice. Posle rata je usvojila jednu malu Hrvaticu sa posebnim potrebama. Devojčica je bila na samrti u sirotištu. I niko je nije gledao jer je preležala meningitis. Nikome nije bila potrebna. Milunka je do kraja života ostala sa njom. Milunka je prevazišla i to, niko nije njoj neprijatelj, a Srbiju je volela iznad svega. Odlučila je da ostane da živi u Srbiji i da joj pomogne do samog kraja života. Kada bi svako od nas bar malo bio kao Milunka, eto našoj Srbiji boljitka, rekla je Vesna Stanković.